Veštičji čas – gluvo doba posle ponoći kada, prema narodnom verovanju, svetom vladaju aveti i akrepi. 

Ove novembarske noći, prizivamo duhove uz muziku Franca Lista. U Mefisto valceru, prvom od četiri valcera koje je List posvetio mračnoj figuri Mefista, đavolji pijanista svojom svirkom spaja stvarni svet sa natprirodnim. Groteskne igre nastavljamo u čuvenom Plesu smrti, u verziji za orkestar prepunoj maštovitih instrumentalnih efekata.

Malerova veličanstvena Peta simfonija, donosi izbavljenje iz ovih mračnih spletki – tokom 70 minuta muzike, ona nas vodi od početnog posmrtnog marša, do trijumfa života i ljubavi u čuvenom Adađetu.

Jedan od najznačajnijih mađarskih kompozitora u istoriji klasične muzike i najveći pijanista svog vremena svakako je Franc List (1811-1886). Iako je iza sebe ostavio raznovrstan stvaralački opus, pored orkestarske muzike, njegova najveća dela namenjena su klaviru.

Mefisto valceri su četiri valcera nastala u periodu od 1859. do 1885. godine. Komponovani su za orkestar, a kasnije aranžirani za klavir, klavirski duet i dva klavira, dok su valceri br. 3 i 4 napisani za klavir. Najpopularniji je Mefisto valcer br. 1, S 514 drugi je od dva kratka dela koja je List napisao za orkestar pod naslovom Dve epizode iz Lenauvog „Fausta“. Delo je tipičan primer programske muzike, u kome je autor zabeležio tekst iz epizode iz drame Faust Nikolaja Lenaua: svadbeno veselje se odvija u selu, uz muziku i ples. Mefisto i Faust prolaze, i Mefisto podstiče Fausta da se priključi slavlju. Uzima violinu od letargičnog svirača i izvodi zavodljivu, očaravajuću temu. Zaljubljivi Faust se upušta u divlji ples sa seoskim lepoticama; oni plešući napuštaju proslavu i odlaze na otvoreno, u šumu. Zvuci violine postaju sve mekši, dok slavuj peva ljubavnu pesmu.

Iako je kompozitor želeo da se prva i druga epizoda iz Lenauvog Fausta štampaju kao jedna celina, to se nije dogodilo, te su dela štampana odvojeno, i tako se i izvode.

Ples smrti za klavir i orkestar Franca Lista jedno je od najznačajnijih autorovih ostvarenja namenjenih klaviru. Delo je zasnovano na čuvenom srednjovekovnom gregorijanskom napevu smrti, Dies irae, i samo je jedno u nizu ostvarenja inspirisanih smrću, koja je stalno opsedala Lista. Nalik mnogim delima iz njegovog stvaralačkog opusa, Ples smrti ima nekoliko verzija: prva je završena 1849, druga 1853, a finalna 1859. godine, a premijerno ga je 1865. godine izveo Hans fon Bilov.

Formalna koncepcija ovog veoma virtuoznog i tehnički zahtevnog dela, je serija grotesknih varijacija na sekvencu Dies irae, pri čemu se uočavaju stilske i tematske analogije sa Berliozovim kompozicijama Poselo veštica iz Fantastične simfonije i Orgija razbojnika iz Harolda u Italiji.

Tek godinama nakon smrti Gustava Malera (1860-1911), njegov život i stvaralaštvo zauzeli su centralno mesto, kako u muzičkoj istoriografiji, tako i na koncertnom repertoaru orkestara širom sveta. Zahvaljujući napretku tehnologije i brojnim snimcima, njegove simfonije doprle su do šire publike, koja je postala daleko brojnija od one koja je Malerovu muziku pratila u decenijama neposredno nakon njegove smrti. U to vreme je samo šačica izabranih posvećenika pokušavala da plasira njegovu muziku u Evropi i Americi. Malerovo stvaralaštvo je, kroz istoriju, preraslo u svojevrsni most između romantizma 19. veka i modernizma 20. veka, a on je ostao zabeležen kao kompozitor koji je u svojim delima sumirao dostignuća predaka i utro put naslednicima.

Simfonija br. 5 zauzima centralno mesto u Malerovom briljantnom i plodnom stvaralačkom opusu. Ovo je bila njegova prva čisto instrumentalna simfonija nakon Prve, koju je autor pisao dvadesetak godina ranije i potom na njoj izvršio značajnu reviziju. Simfonija br. 5 nastala je tokom letnjih odmora 1901. i 1902. godine, u vreme kada je bio angažovan na mestu direktora Bečke opere i Bečke filharmonije. Te zime, koja je prethodila početku rada na simfoniji, Gustav Maler je upoznao Almu Šindler, prelepu kćerku poznatog slikara. Maler je zaprosio u jesen 1901, a do kraja 1902. godine bili su venčani i u iščekivanju prvog deteta.

Simfonija sa svojim dijapazonom od patnje do trijumfa, prikazuje isti sled događaja u kompozitorovom privatnom životu. Koncipirana je u pet stavova, koji su grupisani u tri segmenta. Delo započinje posmrtnim maršem, sa fanfarama truba čiji ritmovi dominiraju stavom. Slede dve teme, od kojih prva liči na zastrašujuću, demonsku karnevalsku muziku, dok druga kontrastira suzdržanim pasažima gudača. Drugi stav je izgrađen na materijalu uvodnog marša. Jedino odmorište predstavlja pojavljivanje korala u De-duru: radostan, himnični pasaž koji dočarava zrak sunca među sivim olujnim oblacima. Ova dva stava čine prvi deo simfonije i anticipiraju dramaturški tok drugog segmenta, koji će, pored novih, doneti i rekapitulaciju najznačajnijih postojećih materijala.

Skerco je najduži stav u čitavoj kompoziciji, i zauzima centralni deo drugog segmenta simfonije. Epizodična struktura muzike ima snažan dramski razvoj tokom kojeg Maler balansira između opuštenih austrijskih narodnih plesova, lendlera, i kultivisane elegancije bečkog valcera. Centralni odsek, sa evokativnim solom horne, ima mnogo zajedničkih elemenata sa laganim stavovima Malerovih budućih simfonija, na prvom mestu Sedme.

Treći i poslednji deo simfonije počinje Adađetom, Malerovim najpopularnijim ostvarenjem. Ovaj stav se često izvodi i kao samostalno delo, a u istoriji je, kao najpoznatije, zabeleženo izvođenje na sahrani Roberta Kenedija, 1968. godine, kada je za dirigentskim pultom bio Leonard Bernštajn. Popularnost kod najšire publike stekao je kada je iskorišćen u čuvenom Viskontijevom filmu Smrt u Veneciji iz 1971. godine. Adađeto predstavlja Malerovu muzičku izjavu ljubavi njegovoj supruzi Almi. Uz to, napisao joj je i kratku pesmu:

Koliko te volim, tebe, moje sunce,
ne mogu da izrazim rečima.
Mogu samo da ti iskažem svoju čežnju i ljubav.

Briljantni Rondo-Finale nastavlja se bez pauze, živahnom proslavom koja je zaokružena povratkom teme korala iz drugog stava.

mr Asja Radonjić